Juče sam sa djetetom izašla ispred kuće u sedam uveče. Mokre i crvene pravile smo Snješka, malo sam lopatom čistila stazu, pa sam je vukla na sankama urolanu u ćebe ko viršlu, pravile smo sniježne dvorce, grudvale se, valjale se i uživale u snijegu, onako kako treba da se uživa u snijegu.
Onda su prošli taj čovek i njegova žena.
Ona je rekla „smrznućete se“. Ja sam rekla „nećemo“. Ona je nastavila „bogami veje“. Ja sam nastavila „zato se i igramo, baš se čudim što nema djece napolju“.
On je rekao sebi u bradu, ali dovoljno glasno da se odbije od tu njegovu veliku grudnu kost i dođe do mene „pa, najbolje da na ovom kijametu i mraku budu napolju“.
Ja nisam ništa rekla, bar ne da on čuje…
Da sam htela da tumačim njegove reči, ispalo bi da sam ja majka koja je izvela dijete u mrak i na kijamet. Dakle, prilično neodgovorna, sram da me bude.
Ali, nisam ih tumačila, jer od kada sam se porodila čula sam na desetine glupih pitanja i još više glupih konstatacija da sam apsolutno postala preparirana na ovakve i slične izjave.
Preparirana.
…
Tata nas vuče na sankama sa jednog na drugi kraj sela, kod babe i dede. Ja sjedim naprijed, brat sjedi iza mene. Umotani smo u ćebe sa šarama tigra. Tata malo trči, malo stane pa kašlje, pa opet trči, pa onda stane i zapali cigaru. Trebalo nam je dvadesetak minuta da stignemo. Brat i ja smo ćutali i uživali, srce nam je igralo od sreće svaki put kad bi tata potrčao, pa jako povukao sanke i zaokrenuo nas na njima. Ko neki reli na utabanom seoskom, bijelom, širokom putu. Mrak svuda okolo, pa bjelina šljašti, a snijeg se kovitla oko svjetiljke da možeš lijepo da ga vidiš i rukama i jezikom hvataš.
Ruke su nam bile prazne. Ili smo valjali neku grudvu u njima. Tada, u to vrijeme, djeca nisu držala tablete, već dijelove prirode, snijeg, zemlju, štap, list, jabuku, kišnu glistu preko štapa.
Držala su bojice i papir, i po koju kupljenu igračku, sve ostalo smo pravili sami.
Čini mi se da do punoljetstva, pa čak ni poslije toga, nisam nijednom izgovorila „dosadno mi je“.
JER MI SMO ODRASTALI TAKO DA SAMI SEBE ZABAVIMO, A NE DA NAS ZABAVLJAJU TABLETI, LAP TOPOVI, MOBILNI, IGRICE, RASPjEVANI LONCI I KUČAD NA BATERIJE.
Ja ne želim da mom djetetu bude dosadno. Želim da nauči da sebe zabavi, da izmišlja igre od onoga što joj je dostupno, da joj probudim kreativnost, ljubav prema prirodi, a ne animiranim sadržajima na tabletu.
Nastupio je totalni haos. Apokalipsa, ako ćemo dramatizovati. Više ne možeš vidjeti dijete da sjedi pored roditelja praznih ruku.
U kafićima, roditelji piju kafu, dijete drži mobilni i gleda crtani ili igra igricu.
U ambulanti, dijete drži mobilni.
U javnom prevozu, dijete drži mobilni.
Na klupi u parku, sjedi pored roditelja i drži mobilni.
U autu sjedi i drži mobilni.
Mama kod frizera, dijete sedi na kauču iza nje i drži mobilni.
Daleko bilo da roditelji puste dijete da samo sebe zabavi.
JER, JAO, ŠTA ĆEMO AKO POČNE DA HISTERIŠE I PLAČE?! PA NIŠTA, PROĆI ĆE.
Smiriće se i naći će način da sebe zabavi. Brojaće pločice u ambulanti, gaziće stopalima u cik cak, pričaće sa čovjekom pored sebe, čitaće sa plakata zalijepljenih na zidove kako treba pravilno prati zube, gledaće kroz prozor, od papirne maramice će praviti loptice, u parku na klupi će naći štap, pa će kopati rupu, pa će vidjeti bubu, pa će je pratiti, pa će hodati po lišću, kod frizera će gledati kako se pere kosa, dodaće šampon, ili peškir, očešljaće kobajagi mamu, dozvoliće mu frizer, vrtiće se na stolici u krug, dijete je, pa šta?
Radiće sve što smisli, ali bar neće poput mumije, nijemo i kruto sjediti i gledati u mobilni, upadajući u neki drugi svet izvan onoga u kome se nalazi i u kome treba da odrasta.
Iz najbolje namjere (a i da se neko iz okruženja ne bi požalio da je dijete nemirno ili ne daj bože nevaspitano i divlje) roditelji su počeli da od djece prave bića nesposobna da uživaju u svijetu oko sebe, ubijaju im kreativnost, guše maštu, sputavaju korake i želju da istražuju, zaklapaju pod stakleno zvono u kom postoji samo jedna polica i na toj polici se nalazi mobilni, računar i tablet.
Prijateljica mi kaže šokirano kako joj je trogodišnje dijete tražilo da mu kupi tablet. Kada ga je pitala otkud mu to, rekao joj je da ga imaju drugari iz vrtića i da bi on žuti ili narandžasti, jer te boje najviše voli.
Pitam je: „Šta si mu rekla?“.
„Da treba da zasluži i da će onda dobiti, ali tek kad poraste“
Vidite, stvari su se izmakle kontroli.
Čujem sve češće kako se mame i tate hvale da im dvogodišnja djeca pevaju na engleskom, kako sami dijele pesmice na mamin ili tatin fejsbuk profil, kako sami ulaze u aplikaciju jutjuba…
Nije mi samo jasno šta klinci dobijaju time?
Hoće li se nešto desiti ako ne nauče engleski do desete ili petnaeste ili osamnaeste? Ako počnu da ga uče u školi?
Hoće li se nešto dogoditi ako ne umeiu da podijele pesmicu na mamin fejsbuk profil?
Hoće li se nešto dogoditi ako do desete godine ne uzme tablet u ruke, pa i poslije toga?
Pa kuda se juri? Nećemo ih valjda upisivati na Harvard sa deset.
DijETE TREBA DA BUDE DijETE! DA SE IGRA, DA IZ DOSADE POSTAJE KREATIVNO, MAŠTOVITO.
Dijete treba da juri po ulici, da skače po barama, da se valja u snegu, da kuva ručak od blata, da se vere na niže drveće, da samo izmišlja igrice i svojim ručicama pravi igračke.
Polako, polako, polako… Ima vremena da dijete nauči engleski, da ulazi na jutjub, da dijeli pesmice, da tipka prstićima po tastaturi.
Polako, polako, polako… Nigdje dijete neće zakasniti, niti će biti „gluplje“ ako nema „tabić“ (kako roditelji tepaju tabletu po uzoru na djecu).
Polako, polako, polako… Gurajući im uvek instant zabavu pod nos, učimo ih instant životu i stvaramo od njih bića koje će sve u životu očekivati na tacni, bez truda, bez upošljavanja svojih vijugica, a kada se to ne dogodi (jer u životu malo šta stiže na tacni) biće tužni, frustrirani, potišteni, bijesni. I beskrajno će se dosađivati.
A kad postanu takvi, biće kasno da se vratimo u one godine kada je samo trebalo da ih dobro ušuškamo i sa njima izađemo na „kijamet i u mrak“.
Djetetu ne treba „tabić“, treba mu roditelj, i vrijeme za dosađivanje.
Sve ostalo dođe i bez gurkanja i sile.
Autorka: Jovana Kešanski
