Od momenta kada saznaš da si trudna, kreneš da se brineš. Nama ženama, budućim majkama, izgleda da je ta briga urođena. Trebalo bi se tome prepustiti, kao slobodnom padu, što reče jedna majka. Ali nekako ne možeš kada ti je prvi put. Taj prvi je ipak poseban, drugačiji. Kao prvi poljubac. Sav si ustreptao, uzbuđen, u glavi ti milion kilometara snova, u stomaku bezbroj leptirića. Samo što ne poletiš. I uzletiš ti itekako, pa si u oblacima kao u najljepšoj bajci. Pa kreneš da maštaš. Razmišljaš o cijeloj trudnoći i o tome kako ćeš samo da budeš disciplinovana trudnica. Hoćeš, ti si to čvrsto odlučila. Zdravo ćeš da se hraniš, vježbaćeš, radićeš, družićeš se. O porođaju ni ne razmišljaš, jer si već negdje u trećoj godini djeteta, pa ga stvaraš od snova… Zamišljaš i djevojčicu i dječaka. Pitaš se hoće li imati lokne, kakav će mu biti glas, hoće li se samo smijati i biti srećan…
Ma bajka! Ahaaa. I onda iz najljepših udobnih maštanja, nekako jako brzo ateriraš. I to u krevet. Srozao ti se pritisak, pa čini ti se na minus 100. Muka ti je od apsolutno svakog mirisa. Povratila bi, al’ nemaš šta, jer ti je muka od sve hrane na svijetu na koju pomisliš i apsolutno ne možeš ništa da jedeš. Sva ona maštanja o kuvanju milion vrsta povrća i grickanja voća svaki dan, nekako su ti se pretvorila u koricu hljeba i mali komadić tvrdog sira, jer je to jedino što možeš da staviš u usta. Nekad ne možeš ni to, jer ti je baš ono muka. Pa ti je muka jer si gladna, pa zaspiš. Jesam li rekla da samo spavaš? Ooo, ja sam prespavala, pa čini mi se dva cijela mjeseca. Razmišljala sam u jednom momentu, ako ovako bude tokom cijele trudnoće, pa ja lijepo odoh u bajku o Trnoružici, da me bocne ona iglica, pa da lijepo prespavam do poroda na nekoj infuziji punoj divne zdrave hrane za moju bebu.
Ali ne lezi vraže, odlučim da se ja lijepo ne dam. Nećeš ti mene zezati, jaka sam ja žena, pijem i vitamine! I tako se malo pridignem iz ležećeg u sjedeći položaj u krevetu. Kao da sam se popela na Mont Everest. Čovječe, koji osjećaj, pa ja sjedim! I tako, moj dragi i ja odlučimo da ćemo pogledati neki film, da se ja malo opustim, a i on vala. Mogu misliti šta mu se samo vrzmalo po glavi gledajući me onako, polu živu.
Kažem mu ja, onako srećna u sjedećem položaju, daj neki animirani, ima ona fina bajka o Moani. I ajde, upalimo mi tu Moanu. I sve je super bilo dok ona nije zapjevala. Divan je crtić, da se razumijem, ali ja sam se tako rasplakala. Šta plakala, jecala, ridala. Hormoni su se baš ono pokazali u najljepšem svjetlu. Aj’ makar nisam povraćala. S druge strane, kod doktorice, sve u redu, razvija se beba kako treba i to me je činilo srećnom. Nekako sam zbog tog malo čuda života koje raste u meni, sve lakše podnosila. Čak smo se počeli zezati da ne povraćam kad pojedem nešto, nego na prazan stomak, šteta hrane. Taman kad sam malo došla sebi, trebalo je preći u, za mene, drugu fazu trudnoće – testova i ozbiljnijih razgovor sa ginekologom i genetičarem. Ali o tome, drugi put.
Momzilla
